slika3

kraj

Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
to je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad nime.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
to još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosno šume
reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
no duša je sluti, čuje i razume...

Jovan Dučić

slika2

duša

Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
to je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad nime.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
to još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosno šume
reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
no duša je sluti, čuje i razume...

Jovan Dučić

slika1

međa

Međa

Kada se jave na crti,
na kraju tuge i pira,
visoke planine smrti,
i hladna jezera mira -

ko čeka na međi? O, ta
najveća tajna što traje:
Granica dveju lepota
i dveju sujeta! Šta je?

To nemo raskršće vera,
most bačen između sreća,
ta međa dveju himera -
neg život i smrt je veća!

Znam, čuva bezglasna žica
sve zvuke neba i sveta,
i crna ponoćna klica
sve boje sunčanog leta...

A strašna međa šta znači,
što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
od svojih obala šira.

Jovan Dučić