osmeh

jedno od retkih jutara, kad dobro i slatko opspavam, ustanem na desnu nogu, i onda dok spremam doručak, smejem se svakoj mojoj i njenoj reci jer odjednom sve dobiva opsceno značenje... pričam i sa mačkom, šalim se, a duhovita sam, samo što se ta moja osobina sve ređe pokazuje... obično se kaže da se ne valja ni puno smejati jer bi se moglo posle plakati... ovog drugog mi ne fali, a retki trenuci smeha nemaju cenu, pa šta bude... onda je počela zvonjava, interfona, zvona na vratima: -treba li vam meda (to jest rastopljenog šećera sa mirisom meda) -ne hvala, ja ne jedem med jer ne jedem šećer, onda opet zvono telefona, fiksnog i opet sestra: -alo-alo -alo-alo... jedva uspostavismo vezu... dobre vesti, brat je već kod kuće, a ona, u boji glasa i načinu razgovora prepoznajem, počinje da ispravlja ono što je zabrljala... hvali kokosovo ulje koje sam joj poklonila i saopštava da mi je kupila 2 plastične kutije za slaganje gardarobe koja mi stoji svuda po sobi, pošto nemam ormara... stara priča, jezik duži od pameti, pa se ujela... eh, sestro moja, znam te otkako znam za sebe, vuk dlaku menja, ali ćud ne menja, ipak krv nije voda i ja ti opet praštam... i tako zadržah osmeh na licu do podne...