Paul McCartney, Jane Asher, Pattie Boyd, Ringo Starr and Maureen Starkey, John Lennon and George Harrison with Ravi Shankar. Rishikesh, India, 1968
skip to main |
skip to sidebar
Pripovedaju da je Odisej sit čudesa zaplakao od ljubavi videvši obalu Itake zelene i smerne. Umetnost je poput Itake sva od zelene večnosti, ne od čudesa.
Jorge Francisco Isidoro Luis Borges
Jorge Francisco Isidoro Luis Borges
O meni
Arhiva bloga
-
▼
2011
(168)
-
▼
listopada
(162)
- pesmica
- vožnja
- kao da je
- opušteno
- 1-2-3
- pazi metak
- kapljica otrova
- c-b tom
- Little Drop Of Poison
- c-b šer
- kad budem mrtva
- podvučeno žutom
- neptun žuti
- trpeza
- tople boje
- doručak na itaci
- preseljenje
- iluzija
- sad kad mi je bolje
- ko će koga
- đavoli me znali
- peti kanal
- šta je sloboda
- kao oči
- pazi na reku
- izumiranje
- najveći krug
- plavo i zeleno
- kuća
- performans
- slast
- happy
- hej dzud
- Hey Jude
- retrogirl
- bordel muza
- pukla guma
- sistem
- kao ptica
- najjači ostaju
- pola-pola
- kako gledaš
- dva puta
- The Road Not Taken
- na kraju puta
- srebrna cesta 3
- prepreke na putu
- srebrna cesta 2
- početak puta
- srebrna cesta 1
- a sad van
- vikend
- bez znaka
- bes
- znak
- zapisi na telu
- odgovor
- pitanje
- gala
- da_li
- dodir
- to je ljubav
- dobro i zlo
- lepota
- japanke
- umeće malih koraka
- neko sve posmatra
- dok čekam
- psiho
- zlostavljanje
- pogled
- ono sve što znaš o meni
- breakfast
- amerika
- sećanje
- 2 alo-alo razgovora
- to je to
- lyric
- indija
- dimljeni sir
- the beatles
- kiselo mleko
- scena
- večera
- pluto
- Long White Cross
- milan
- zanimljivo
- jogurt
- popodne
- stanica
- otišla sam
- izmirenje
- osmeh
- alo-alo na kvadrat
- alo-alo3
- šah-mat
- večernja škola
- čuđenje
- zlo
-
▼
listopada
(162)
Kuća pored mora
Raznasene valima i vjetrom
tu su tople rusevine ljeta
na rubu napustenog mora
i jednog izgubljenog svijeta
Niceg nema, niceg nema
od tebe, od mene
ostala je samo prazna kuca
malo stvari ljetovanja naseg
na stolu novine jos leze
sa nekim datumima jula
Nasa ljubav sad se rusi
kao pjescana kula
a jos sam uvijek ovdje
jos zagledan u more
Na vratima vile u kojoj tuga spava
a kise su se slile u cvjetove agava
i ljetu je kraj
Od vremena poezije i mira
ostala je samo prazna kuca
u noci okrenuta moru
sad ceka ljubavnike nove
Niceg nema, niceg nema
od tebe, od mene u njoj
Arsen Dedić
tu su tople rusevine ljeta
na rubu napustenog mora
i jednog izgubljenog svijeta
Niceg nema, niceg nema
od tebe, od mene
ostala je samo prazna kuca
malo stvari ljetovanja naseg
na stolu novine jos leze
sa nekim datumima jula
Nasa ljubav sad se rusi
kao pjescana kula
a jos sam uvijek ovdje
jos zagledan u more
Na vratima vile u kojoj tuga spava
a kise su se slile u cvjetove agava
i ljetu je kraj
Od vremena poezije i mira
ostala je samo prazna kuca
u noci okrenuta moru
sad ceka ljubavnike nove
Niceg nema, niceg nema
od tebe, od mene u njoj
Arsen Dedić
Nostalgija za sadašnjošću
Tačno u tom trenutku čovek pomisli:
Šta ne bih dao za sreću
da budem pored tebe na Islandu
u velikom nepomičnom danu
i da delim sadašnjost
kao što se deli muzika
ili ukus voća.
Tačno u tom trenutku
čovek je bio sa njom na Islandu.
Jorge Luis Borges
Šta ne bih dao za sreću
da budem pored tebe na Islandu
u velikom nepomičnom danu
i da delim sadašnjost
kao što se deli muzika
ili ukus voća.
Tačno u tom trenutku
čovek je bio sa njom na Islandu.
Jorge Luis Borges
Prolog
Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.
U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevač prodanih prava,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobodjava.
Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.
Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.
Miloš Crnjanski
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.
U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevač prodanih prava,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobodjava.
Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.
Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.
Miloš Crnjanski
Sumatra
Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!
Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.
Miloš Crnjanski
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!
Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.
Miloš Crnjanski
Epilog
Da li da pevam profesorima
što su kritici vični,
što ištu, ištu optimizam,
pod papučom, revmatični?
Ili našim gospođama,
što vole božićne priče,
što se plaše roda nad nama,
i ne trpe da prosjak viče.
Ili ću velikim patriotama,
što govore samo o seljaku,
što ne se mirisat na balegu,
nego na mesečinu mlaku?
Ili ću tamo, gde grde
samoubice, i tvrde:
da je to pariski uticaj?
Ne, tom je kraj!
Na Itaki će da se udari
u sasvim druge žice.
Svejedno da li ja
ili ko drugi.
Miloš Crnjanski
što su kritici vični,
što ištu, ištu optimizam,
pod papučom, revmatični?
Ili našim gospođama,
što vole božićne priče,
što se plaše roda nad nama,
i ne trpe da prosjak viče.
Ili ću velikim patriotama,
što govore samo o seljaku,
što ne se mirisat na balegu,
nego na mesečinu mlaku?
Ili ću tamo, gde grde
samoubice, i tvrde:
da je to pariski uticaj?
Ne, tom je kraj!
Na Itaki će da se udari
u sasvim druge žice.
Svejedno da li ja
ili ko drugi.
Miloš Crnjanski
Razapinju me
Raspinju me
a ja moram biti križ i čavli.
Varaju me a ja moram biti laž.
Pale me a ja moram biti pakao.
Moja su hrana sve stvari,
Točna težina svemira,
poniženje, klicanje.
Moram opravdati
ono što me ranjava.
Nije važna moja sreća
ili moja nesreća.
Ja sam pjesnik.
Jorge Luis Borges
Pretraži ovaj blog
Pratitelji
Popularni postovi
-
Takvim sjajem može sjati Takvim sjajem može sjati Ono što je prošlost sad Što ne može da se vrati Što je bilo ko zna kad Ljubav na...
-
Svet moj, kao velika pustinja po kojoj hodas bez bola jednom kad me ne bude kad neki dane odvuku me beskraju jednom kad poludim tu s...
-
Odiseja Put do slave i bogatstva put do trona Oduvek je bio isti od iskona Put do pakla i ponora put do sloma Oduvek je bio isti od is...
-
šta reći a ne slagati ?
Ukupno prikaza stranice
Pokreće Blogger.